#1
Što je putopis? Stane li u njega samo priča o putovanju?
Kad san prošle godine stigla u Tajland nisan na pameti imala putovanje. Bez ikakvog konkretnog plana i jasnog motiva, koliko god to moglo zvučati pretenciozno ili nemoguće, kupila san avionsku kartu i jednostavno pošla viditi što će se desiti. Ima tih trenutaka u životu (budisti bi rekli da se ponavljaju u intervalima od otprilike sedam godina, moguće) kad shvatite da ste došli do kraja i nemate pojma kako ni što dalje. Dođe vam tad da dignete ruke od svega i jednostavno se bacite u ništavilo. A što li je ništavilo nego samo ono nama nepoznato. Ono što nas plaši i od čega strepimo kao od smrti. Što bi se desilo kad bi se tom ništavilu jednostavno prepustili? Ima li šanse da se u tom mraku pokaže put?
Tako san ja završila u malom stančiću u Chiang Maiju, gradu na sjeveru Tajlanda za koji su mi po dolasku rekli da je poznat kao „grad iscjelitelja” – nikakva slučajnost, pomislila san, jer sam bog zna da mi je potrebna neka vrsta iscjeljenja (a ako to ne pomogne, onda još samo preostaje liječenje). Zašto? Pa, u zadnjih sedam godina prominila san tri kontinenta, živila u šest različitih država, radila na pet radnih mista, dala dva otkaza i u konačnici zatvorila sama svoj obrt (koji je zapravo poslova u plusu). Zvuči impresivno, ali stvar je u tome što bi na kraju uvik bila nezadovoljna.
Drugim ričima, nisan stajala sa strane i kukala da se svit urotia protiv moje sriće, nego san uporno tražila rješenje. Način da živin život što je više moguće u skladu sa svojom vizijom života, s onim što mi je intuicija uporno govorila da je moj život. (Znan, zvuči ko izmišljotina generacije Y, ali kad je to vaša istina, onda je sasvim nevažno što drugi misle da ste razmaženo derište). Međutim, svi ti pokušaji, koliko god bili obećavajući i obogaćujući svaki na svoj način, pokazali su se naposljetku neuspješnima.
Razlog tome uvik je bia isti – nesposobnost mirenja sa standardnim načinom života i neprihvaćanje uobičajene, nametnute i predodređene rutine življenja, tempirane između posla, kuće i tu i tamo koje eskapade. Nesnošljiv mi je bia život koji se svodia na svega par začina tjedno i eventualno jedan veći gušt godišnje. Ako mi zbog ovog predbacite da ne znan uživati u malim stvarima, neću vam ni zamiriti niti proturiječiti. Međutim, činjenica je da koliko god da san se trudila i pokušavala zadovoljiti sitnicama, svaka stanica u meni stalno je tražila više zraka, više krvi, više života.
Nije bilo dovoljno prominiti grad, ni državu, pa ni kontinent. Nije bilo dovoljno jer se više-manje posvuda sve svodi na jednu te istu dobro poznatu rutinu (ako govorimo o „civiliziranim” dijelovima svita). Nije bilo dovoljno prominiti posa ili zarađivati više para jer uobičajeni način života i rada na zapadu meni nije dopušta da te pare onda trošin na ono što najviše volin. Na ono u što san se zaljubila prije sedam godina kad san se na svom prvom velikom putovanju po južnoameričkom kontinentu zaputila iz živopisnih kolumbijskih predgrađa preko peruanskih mitičnih ruševina i bolivijskih slanih bespući boje neba sve do zapanjujućih ledenjaka na jugu Argentine.
Ne, nisan se zaljubila u vikend-eskapadu ili dva tjedna na Baliju. Ne bi mi ni to teško palo, ali moja je prava ljubav ono donquijotovsko putovanje koje nema unaprid određene vremenske ili prostorne granice. Putovanje koje se događa u trenutku i na kojem je i najbanalnija okolnost prilika za nezaboravnu avanturu (sitite se samo onih nesritnih vitrenjača). A ako je Don Quijote bia lud i krivo tumačia stvarnost oko sebe, onda san i ja – jer san tila imati mogućnost da putujen kad god ja oću, di god ja oću, na koliko god ja oću.
To je u „sustavu” nedopustivo i suludo, a u meni je sve vikalo: „Pa kako je moguće da mislite da tražin puno? Iman jedan život i ograničeno vrime pa da ga potratin uljuljkana u jednoličnu svakodnevicu? A zašto? Od straha od hladi i gladi?”. Priznajen, meni prvoj to su najveći strahovi (pogotovo glad), ali nemoguće da je svemir toliko nepošten i okrutan da bi tako kaznia nekog ko se odvaži živiti svoj život jer mu šablona očigledno nije dovoljno uvjerljiva. Nemoguće!
Uostalom, koje su šanse da smo baš svi došli na ovaj svit da živimo na isti način? Udobno je biti sigurno posložen unutar kutijice od šibica, okružen drugim šibicama, ali što ako vam neki vrag ne da mira i morate iz nje van? Osigurava li onda sustav ikakav izlaz u slučaju nužde? Ja san ga dugo tražila i nažalost nisan ga našla – preostalo mi je onda samo zapaliti šibicu.
Nakon niza ovakvih ratobornih i buntovničkih monologa (dok san se zamišljala kako u stilu Hrabrog srca melodramatičnim govorom nahuškavan cilu vojsku, u ovom slučaju druge šibice, u gotovo sigurnu smrt), odlučila san dati nogu sustavu i onome što se smatra „normalnim” načinom života. Odlučila san da neću više pokušavati pomiriti život većine s onim životom kojeg stvarno želin za sebe.
U suštini to znači da san odlučila da neću više nikad raditi ako rad znači imati misec dana slobodno godišnje (i to samo onda kad se svi izredaju i kad me dopadne). Možda san lina, nezahvalna, predramatična ili čak siromašna duhom (to mi je jednom dijagnosticirala sestra dok je mozgala o tome koji je zapravo moj problem).
„Možda samo nisi našla svoju strast”, govorili su drugi. Ko da strast baš uvik mora biti nešto što se svodi na rad i materijalno sticanje. Meni više nije bilo do pronalaženja strasti u poslu. Osjećala san se ko da na ciloj zemaljskoj kugli ne postoji posa za mene i da ga ne želin više tražiti. Moja strast nije bila privređivanje za život. Moja je strast život.
Odlučila san, ako ne može biti po mome, ako život u apsolutnoj slobodi nije izvediv, a u to su me gotovo svi oko mene uvjeravali, da ću jednostavno onog dana kad potrošin svu svoju ušteđevinu živiti neko vrime na milost i nemilost sudbine, a ako bude baš tako tragično i bezizlazno, ko što mnogi predviđaju, jednostavno ću umriti i što sad?
I pokazalo se da jednom kad to pitanje smrti skinete s popisa svojih najgorih strahova, nestaju i svi drugi problemi. Više vas niko ni s čim nema ucjenjivati. Nakon te spoznaje povratka nema. Moja nova čvrsta odluka da ću živiti život isključivo po svojim pravilima i u skladu sa svojim potrebama i željama vodila me u nepoznato. U svojevrsni bezdan jer put kojin san se zaputila bia je, po svemu „razumnome” sudeći, sumnjiva stranputica. Međutim, ta se stranputica meni činila jedinim prihvatljivim izlazom. I na sriću, taj bezdan, taj novi početak u mraku, nije bia tako strašan.
