Hrvatska, 2017.
Imam tu lošu naviku da, kad god neko u društvu krene prepričavati neku svoju zgodnu anegdotu, samo brzinski ubacim svoj komentar, kao nadovezivam se, a u biti nema veze s pričom, tipa: „Ah, da, to je ko onaj put kad sam ja bila u Argentini i osnovala kazališnu skupinu, pa smo napravili predstavu na hrvatskom”, i tu sva priča staje, barem ova koja je prvotno tribala biti ispričana, a podlo ukradeni spotlight je na meni. Što da kažem, volim pričati priče (i očigledno biti u centru pozornosti). A najviše volim čudnovate priče, one kojima niko ne viruje, a istinite su. Vjerojatno zato što daju naslutiti da možda ipak nije sve tako besmisleno, da možda ipak postoji neki red u kaosu. Ovo je takva priča.
Znači, ta kazališna skupina koju sam osnovala u Argentini imala je 17 članova, kojima sam tada predavala hrvatski. Nazvala sam je Katastrofa, ne samo zato što su mi učenici rekli da tu rič najviše koristim u nastavi, nego i zato što je ona bila razumljiva i Hrvatima i Argentincima. Okupljali smo se dva puta tjedno na probama ne bi li moji glumci amateri uspješno odigrali predstavu koju sam posebno za njih osmislila. Kalelarga, kako se zvala, sastojala se od nekoliko kratkih epizoda susreta i zapleta na zadarskoj glavnoj ulici. Probe su trajale četiri miseca – sasvim dovoljno vrimena da moji učenici saznaju (1) da 15 minuta znači barem uru vrimena kad kasnim i (2) da moraju imati spremnu čokoladicu ili voće (najčešće bi mi dali bananu) kad me naglo uvati živčanost od gladi.
Pamtim tu skupinu, koju su činili polaznici svih generacija, i predstavu, koja je na kraju ipak bila velika uspješnica, ko svoje najveće postignuće i najveći dar s putovanja. Zbog te predstave stvorile su se veze ne samo između mene i skupine, nego i među samim polaznicima, do te mjere da smo često komentirali da se osjećamo ko da nam je Katastrofa druga obitelj. I stvarno, sve praznike i vikende, čak i kad ne bi bilo proba, mi smo se nalazili, roštiljali, pili skupa mate.
E, sad, jedan od najodanijih članova Katastrofe, Pedro, javia mi je da stiže u Hrvatsku i da će svratiti u Zadar ako sam tamo. Bilo je lito i ja sam igrom slučaja bila nakratko u Hrvatskoj, odnosno taman sam se vratila iz Grčke i za par dana sam išla po prvi put na Azore. U tom sam se periodu posvađala sa svojima doma, više se i ne sićam zašto, i pitala frenda mogu li biti par dana kod njega – zašto baš kod njega, ko zna, jer on je živia u Obrovcu (!) i poprilično je teška osoba. Ali eto, otišla ja s njim za Obrovac u petak, a Pedru sam javila da se možemo viditi sutradan, u subotu, kad je frend planira ići u teretanu u Zadar.
U subotu ujutro, kad smo stigli u Zadar, frend mi kaže da imam točno dva sata, ni manje ni više, da obavim sve što tribam jer odma nakon treninga on ide nazad za Obrovac, a vikendom nema buseva. Čujem se s Pedrom koji mi kaže da će stići u Zadar tek popodne i kažem mu da se onda nažalost ne možemo viditi jer neću biti u Zadru. Bilo mi je užasno krivo zbog toga. Čovik je doša iz Argentine i nismo se vidili tri godine, ali bila sam preumorna od borbe i kombiniranja života tih dana. I tako otkažem to, brzinski obavim par sitnica u gradu (što moš obaviti u dvi ure?) i dotrčim na parking taman kad je frend već izlazia autom, jer je bilo 11:32, a dogovor je bia da krećemo nazad za Obrovac u 11:30 (teška osoba).
Na pola puta do Obrovca frend skrene s glavne ceste i pitam ga, di idemo, planirala sam obaviti neke stvari na kompu danas. ”Idemo na kupanje u Novigrad, ali nećemo dugo”, kaže on. Ja, reko, ok, jedno kupanje i to je to. Dođemo tamo oko podne, frend se brčka u moru, ja nemam ni šugoman ni kupaći, pa blejim u prazno. Oko jedan pitam ”kad ćemo”, kaže on, ”još malo”; oko dva pitam ”kad ćemo”, kaže on, ”još malo”. Ja gladna i žedna. Kaže on ”imaš jabuku”. Poidem jabuku. Tri popodne. ”Još malo”. Tri ipo, kupim ruksak i počinjem hodati.
– Di ćeš??
– Idem za Zadar.
– Koja si ti luđakinja. (Jer me pozna dovoljno da zna da mislim ozbiljno)
Skužila sam da, kad god ne podnosim situaciju u kojoj se nalazim, u meni se rodi nepokolebljiv poriv za hodanjem. Nikad nisam bila od onih ”muči i trpi”. Dapače, imam vrlo niski prag podnošljivosti za bilo što što me čini nesritnom, a često to rješavam jednostavnim, doslovnim premještanjem same sebe iz situacije koju očigledno ne mogu prominiti.
I krenula ja tako pješačiti iz Novigrada za Zadar, u 3 ipo popodne, po sparini, gladna i žedna. Početni prkos nakon par kilometara je zaminia bijes: kako sam si ovo u pm dopustila??? Kako sam se dovela u ovu situaciju?? Derala sam se sama na sebe, prvo u sebi, a onda i na sav glas, jer osim neumornih cvrčaka u borovini s obe strane ceste, nije bilo žive duše da me čuje. Obračunala sam se onda iz sveg glasa i sa svemirom: Zašto??? Zašto mi ovo radiš?? (Da, frend je vjerojatno bia u pravu kad je reka da sam luđakinja.)
A nakon te uzaludne, ali meni prijeko potrebne borbe, stižu napokon suze, one koje dođu s osjećajem predaje, prepuštanja, mirenja same sa sobom i sa svemirom. A nakon suza, ko i uvik, mir. I tako mirna izbijam napokon na glavnu cestu, onu s koje smo skrenuli na putu iz Zadra za Obrovac, i uputim se prema Posedarju. Možda ima neki bus koji me može prebaciti do Zadra, mislila sam. Pogledam na sat, šest navečer.
Krenem se spuštati prema Posedarju i vidim u daljini autobusnu stanicu, na koju par minuta kasnije staje bus, iskrcava putnike i nastavlja prema meni. Mislim si, to je to, moram zaustaviti ovaj bus, nema druge. Počnem mahati vozaču u očajničkom pokušaju da mi se smiluje i stane nasrid magistrale, stane luđakinji koja dolazi iz suprotnog smjera, na putu za ko zna di. I stane on.
– Dobar dan, idete li za Zadar? (kao da može ići bilo di drugdi)
– Mi idemo, a di VI idete? (sasvim logično pitanje)
– A u Zadar, bolje da ne znate…
I ulazim ja tako u bus, prijeđem onu prvu stepenicu prema sicevima, kad čujem:
– Tea?!
Okrenem se u smjeru glasa i šokirana, u trećem redu vidim, ni manje ni više…
– Pedro???!!!
Stiže ovaj koji naplaćuje karte i pita još u većem čudu: ”Što se vi znate???”
– Da, to je moja profesorica hrvatskog u Argentini, kaže Pedro, na hrvatskom (!), a svi putnici koji su to čuli u tom se trenu okrenu prema nama, bez teksta.
– Vi ste ovo isplanirali? – pita vozač još uvik u čudu.
– Ne, kažemo nas dvoje uglas, umirući od smija.
– Ja ne znan kako ste vi ovo pripremili, ovo nije baš normalno.
I nije bilo normalno. Da smo planirali sto godina, koje su šanse da se ovaj susret desi, u tako preciznom trenutku, nakon svih peripetija koje su mu prethodile? Da se ovaj susret desi, usprkos svakom razumu i logici, bilo je potrebno da ja polako kipim na onoj plaži, tri sata, dok mi napokon ne prekipi, u pravom trenutku, kad počinjem hodati, upravo pravim tempom da stignem baš u onom trenutku kad Posedarjem prolazi bus iz Zagreba na kojem je Pedro iz Argentine, kojem sam ja predavala hrvatski i koji me vjerno sve ove godine prati i bodri na svim mojim putovanjima i pothvatima.
Pedro je, nakon što sam mu ja javila da se ne možemo viditi, zaminia svoju kartu i odlučia ne stajati u Zadru, nego odma produžiti za Split. Da stvar bude luđa, vozač je komentira da, kad mu je Pedro prije polaska govoria o tome kako se triba viditi sa svojom profesoricom u Zadru, ali da nažalost ona ne može, pa da želi prominiti kartu i ići direkt u Split, da je mislia da izmišlja i da profesorica ne postoji. Koje su bile šanse da naiđu na tu profesoricu usrid Posedarja, nasrid magistrale, u ”krivom” smjeru? 😀
Pedro je komentira da u svojih šezdeset godina nikad nije doživia luđu stvar. Nisam ni ja u svojih trideset. Složili smo se da ćemo taj susret pamtiti zauvik. Može li se uopće takvo što zaboraviti? Pedro je tu večer još jednom prominia kartu, osta u Zadru, koji mu je očigledno bia suđen, a smještaj smo mu našli baš na Kalelargi.
Možda je sve ovo bila slučajnost, možda priča nije toliko nemoguća ko što ja mislim. Možda nemamo nikakvog utjecaja na našu stvarnost – ko list na vitru nošeni, bez ikakve kontrole nad ičime. A možda smo baš mi kreatori, režiseri svoje predstave. Ne znam, razumom se ionako ne može virovati u čuda. Ja vas mogu samo pozvati da ipak, bar malo, virujete :).
Seanthing
December 18, 2020 — 8:51 am
Predivna priča. Izaziva emocije 🙂
NAWAR
December 18, 2020 — 1:56 pm
Tea moja prelijepa priča ❤️
betty
December 19, 2020 — 10:27 pm
Volim ponovno čitati ovu priču!
💕💕💕
Ivana
December 19, 2020 — 10:54 pm
Ima jedan stih – Bog nekad i krivom crtom piše pravo❣️🌞 Neponovljiva anegdota! 💘