Granice

#12

Viza nam je istekla, ali od Mjanmara se teško rastaje. Saznali smo da možemo ostati duže i na granici poslije platiti „kaznu” (nekih pet dolara po danu). Iz Mrauk-Ua otišli smo zajedno na jug, na plaže – nakon misec dana lomljenja kostiju po vlakovima, treskanja u prašnjavim busevima s kreštavom muzikom i ostalih mjanmarskih čari, oboje smo zaslužili godišnji odmor.

I baš kad san mislila da san vidila najbolje od Mjanmara i da će plaže biti jedne od onih tipičnih tropskih pješčanih plaža koje san već vidila na Karibima, Mjanmar mi je opet pokaza da san krivu. Njegova je obala vrlo slabo razvijena,  a tome u prilog najbolje govori da smo do prve plaže nedaleko od Daweia krčili pred sobom put kroz gusto obraslu moćvaru (naša prva kriza, palo je par teških riči). Ali kad smo izbili na plažu, oboje smo ostali u čudu jer je pred nama bila prava djevičanska plaža. Još uvik se sićan škripanja debelih naslaga sitnog, bilog, netaknutog pijeska pod stopalima, ko da hodam po toplom glatkom brašnu, a isprid tirkiznoplavo Andamansko more.

Nekih tjedan dana vozali smo se od jedne do druge puste, netaknute plaže, jedva prohodnim zemljanim putevima usred tropskih šuma (avantura koja je završila s dva pada s motora i dosta ožiljaka, ali to nas je samo dodatno povezalo – oboje smo bili tvrdoglavi i znatiželjni). Izležavali smo se pod palmama, verali po stijenama, meditirali, slikali zalaske, slikali jedno drugo, pričali s lokalcima. Zvuči ko u filmu i vjerojatno iritira, znan. Jedi, moli, voli. Sve mi je jasno, ali, k vragu, ovo je zapravo samo pojednostavnjena, štura verzija. Ovo nije ni trećina.

Ali ne mogu vam ispričati sve.  Jer odrasli često odbijaju virovati da je moguće živiti bajku na javi i onda vas ne uzimaju za ozbiljno. Pogotovo kad je posrijedi ljubav. Postoji tisuću i jedan razlog zašto se tako osjećaju, ali mene nijedan od tih razloga neće nikad uvjeriti da magija ne postoji.

Ja ću uvik virovati u čarobne ljubavne priče, pa makar one trajale kratko ili završile „nesritno”. Kažen „nesritno” pod navodnicima jer se ne poistovijećujem ni s time da je ljubavna priča nesritna samo zbog toga što nije trajala desetljećima i završila brakom. Ne mogu stoga ispričati u detalje svoju jer ne želin da je bilo tko tko se razočara u ljubavi (i sad mrzi cili svit) ili se zadovoljia nekakvom polu-ljubavnom pričom (i sad mrzi pola svita) omalovažava ili umanjuje njenu vrijednost.

A naći će se sigurno i oni koji će reći „sve što je lipo, kratko traje” i ja im neću moći ničime uzvratiti jer je tako i bilo. Vize su nam istekle i morali smo nazad u Tajland. Mario je iz Bangkoka za par dana ima let za Kambodžu, a ja iz Chiang Maija za Hrvatsku (sićan se da mi je povrat bia točno na Valentinovo jer je tad karta bila najjeftinija, a ja san mislila, kad san je kupovala, da ionako nema šanse da mi se u međuvremenu dogodi neka velika ljubav – i tako život u pozadini radi svoje dok mi planiramo i očekujemo).

Put do granice s Tajlandom, u Kanchanaburiju, podrazumijeva je nekih sedam sati vožnje strmin serpentinama kroz džunglu. Kad smo napokon stigli, dočekalo nas je itekakvo iznenađenje. Sićate se kako san rekla da ne volin planirati ni organizirati putovanje? E, pa nekad (samo nekad!) to vam se zna ko bumerang obiti o glavu. Ispostavilo se da Hrvatska, za razliku od svih drugih država članica EU-a, nema sklopljen ugovor s Tajlandom o izdavanju vize po dolasku na granicu. Drugim ričima, došla san na granicu bez važeće vize jer je nisan prethodno napravila u nijednoj ambasadi.

Obuzela me panika, ali ne zato što nisan imala vizu i što ću očigledno izgubiti let za Hrvatsku, nego zato što san se sitila puta nazad do prve ambasade – sedam sati nazad kroz džunglu do civilizacije, a onda još 20 sati busom do Yangona! Objasnila san im što uvjerljivije moguće da put u Yangon nije opcija i da se neću maknuti s granice dok ne nađemo drugo rješenje. Jadni Tajlanđani kojima je ljubaznost valjda urođena nisu znali kako da me potiraju, a kako dotad nisu imali takav slučaj, pozvali su svoju šeficu, koja je nakon tri sata vožnje stigla iz Bangkoka da riješi situaciju.

Dotad su već svi s obe strane granice znali za naš slučaj – kažem naš jer je Mario osta sa mnom iako je već dobia pečat za ulazak u Tajland. Gledala nas je ta sitna Tajlanđanka s očiglednim sažaljenjem dok joj je kolega objašnjava slučaj, a onda me pozvala u ured. Izgledala je ko da je iz petnih žila skupila hrabrost da mi slomi srce i najodlučnije moguće rekla: „Ti moraš nazad u Mjanmar”. U biti, nije ni  tribala ništa reći jer mi je njen pogled već reka sve i znala san da je tu mom prkosu kraj. Tad san se od muke i jada, nakon pet sati neizvjesnosti i konačne predaje, rasplakala.

Da mi „olakša”, rekla je da moran potpisati rješenje o protjerivanju iz Tajlanda koje će mi zakačiti u putovnicu. Kad san vidila to rješenje u putovnici i kad su me najozbiljnije što mogu stavili uza zid da me slikaju ko najveću zločinku, nisan se mogla suzdržati od smija. Krepavala san od smija, a oni su se ljutili jer kao moraš na slici biti ozbiljan.

Tajlanđani ko Tajlanđani, nisu mogli tek tako nekog izbaciti iz zemlje (iako su na to imalo svako pravo), a da mu se istovremeno ljubazno ne oduže, pa su mi rekli da su mi platili noć u kasinu s druge strane granice i da su dogovorili s mjanmarskom policijom da Mario može ostati još tu noć sa mnom u Mjanmaru.

Kad je bal, nek’ je maskenbal, pomislila san. Tu noć obukli smo se u tradicionalne mjanmarske longije (Mario je svoj isto dobia na poklon, od familije u kojoj je volontira). Sredili smo se najbolje što smo znali i mogli, razbacali po krevetu sve preostale novce koje smo imali i podilili ih tako da je Mario osta s tajlandskim bahtom, a ja s mjanmarskim kyatom, i izašli u kasino na večeru. Ne moran ni govoriti da smo bili najveća atrakcija tu večer (i da su nam se svi smijali, pogotovo jer je meni longi cilo vrime spada).

Ujutro nas je dočeka auto koji je triba Maria odvesti na tajlandski prijelaz, a mene ostaviti na mjanmarskom. Vozač je komentira da to što smo nas dvoje „isposlovali” dosad granica nije vidila. Mario i ja smo se tad po prvi put to jutro nasmijali.

Ko da su znali, svi su već bili spremni na mjanmarskoj granici, lokalci i sva policija, poredani ko da idu gledati predstavu. Kad bolje razmislin, nije čudno, jer okolnosti našeg rastanka stvarno su ulazile u okvire fikcije. S druge strane, istina je i da smo zračili zajedno (koliko god to zvučalo sladunjavo) i ovo nam nije bia prvi put da ljudi oko nas to prepoznaju.

Gledala san njihova znatiželjna lica priko Marijevog ramena, puna suosjećanja i rekla bi divljenja. U kulturama jugoistočne Azije nije običaj otvoreno u javnosti izražavati ljubav, a tome su sad svi oni prisustovali – najprirodnijem, najiskrenijem zagrljaju (dobro, i mrvicu više od toga). Trajalo je kratko. Da je trajalo ne znan koliko dugo bilo bi mi kratko. Rastati se od Maria bilo je skoro jednako teško ko rastati se od Mjanmara (ali Mjanmar me očigledno još nije bia spreman pustiti).

Spuštala san se blatnjavom ulicom, leđima okrenuta tajlandskoj granici, plačući ko kišna godina. Osjećala san da u tom rastanku sudbina ima svoje prste.  Što ako ta granica koja nas je upravo dilila ipak nije samo mjanmarsko-tajlandska granica? Sve što smo u to kratko vrime izgradili sad je bilo na testu, ali koliko god da smo tili planirati ili obećavati, za to nije bilo mista.

Život u trenutku nije dopušta da se osvrćen nazad na ono što je bilo ili da se nadan nečemu poslije. Imala san samo sadašnji trenutak, a u njemu smo se razdvajali.

Tila san taj život u trenutku, dobila san ga i sad san ga slavila u gorko-slatkim suzama. Sve što san u tih zadnjih par miseci tako intenzivno doživila preplavilo me iznutra i sad se slivalo niz moje obraze – sva svitanja i svi sutoni, sve neizvjesnosti i svi preobrati, svi susreti, svi hramovi, sva mista i svi ljudi… Šareni kolaž meni najvridnijih osjećaja i iskustava, trenutaka koje san očigledno pomno skupljala i čuvala u sebi od straha da ih ne zaboravin, sada san puštala van. Sve dobre i sve loše stvari. Slavila san život u svoj njegovoj lipoti i težini.

Te suze bile su potrebne. Tako oslobađajuće. Oslobodile su u meni prostor za još jedan novi početak, za istraživanje nekih drugih granica. Bilo mi je jasno da je još jedno poglavlje gotovo i ostavila san ga za sobom. Dok san se treskala u malom kombiju kroz džunglu, sad već s onim mirnim, pronicljivim Buddhinim osmjehom na licu, sve što san osjećala bila je bezgranična sloboda i zahvalnost.

Izgubila san let za Hrvatsku (u čemu san isto prepoznala prste sudbine, ali u ovom mi se slučaju taj potez sudbine itekako sviđa) i nastavila putovati. Iduća tri miseca lutala san po jugu Tajlanda, Kambodži i Laosu (jedan dio sama, a drugi s Mariom), a onda se vratila u Hrvatsku bez prebijene lipe di me sasvim neočekivano dočeka mejl s poslovnom ponudom koja mi je jamčila da mogu raditi od kud god oću, kad god oću i koliko god oću. Svemir očigledno ipak ne kažnjava odvažnost. Svemir je ipak na strani srca.

Sićan se kad san dala otkaz u jednoj firmi da me ženska iz ljudskih resursa podrugljivo pitala: „A što bi ti tila, raditi i istovremeno se izležavati na plaži?”… Nisan joj tad ništa imala za odgovoriti, a neman ni sad (makar dođe mi tu i tamo da joj pošaljem sliku) jer san se umorila od odgovaranja na nepresušna pitanja i dvojbe razuma. Pratin srce jer ono ne pita – samo ide naprid. 🙂