Balans

Ne brojim više koliko sam puta u zadnje četiri godine napravila istu rutu u oba smjera: Zadar-Zagreb-Frankfurt/Munchen-Lisabon/Porto-Sao Miguel. Ukratko, Zadar-Sao Miguel. Toliko sam letala vamo-tamo da su mi se pomišali odlasci i povratci.  Čak me i osjećaj počinje varati, pošemeria se od pustog letenja u krug, od pustih rastanaka i sastanaka, pa više ne znan napuštam li dom ili mu se vraćam.

Nema više one stare nostalgije za domovinom dok letimo iznad Velebita na putu prema Alpama (naravno, uz presjedanje). Čak ni rastanci više nisu toliko ozbiljni ni bolni jer niko ne računa da ću se zadržati, ni vamo ni tamo. Ali ni nagovještaj ”skorog” odredišta ne izaziva mi nekadašnje ushićenje, sve je na otoku ostalo isto, oni isti ludi otočani s kojima nikad neću izaći na kraj… Ne napuštam dom, a bome ni ne vraćam se doma.

Ping-pong na relaciji Zadar-Azori polako mi postaje teret. Tribala bi podvući crtu, otkantati jednu stranu, pa da napokon znan di su mi jakete, punjači, ključevi, dnevnici… hrpa stvari koje se stalno gube, ostaju za mnom ostavljene ili zaboravljene. Ko više može pratiti trag svim tim stvarima, a baš ti opetovani gubici, rastanci ne samo od ljudi, nego i od omiljenih stvari (šalova, ulja, notesa, džemperića, knjiga, tango cipela, bureka od sira, suvenira, ruksaka…), natirali su me da se polako počnem udaljavati od svega što ne stane u dimenzije ručne prtljage. Da spasim sebe od patnje za onim što ne mogu sa sobom poniti, postajem sve ravnodušnija. Više-manje, sve mi je ravno. Di se onda zadržati? Na koju stranu privagnuti? Na prvu, drugu ili skroz treću?

To ćemo još viditi. Ali jedno je sigurno: do privagivanja će sigurno doći, i to uskoro, jer dosta mi je ovog tramaka. Toliko sam puta prišla ovu istu rutu od Zadra do Azora da je osjećaj ko da idem samo đir do susjede, a na kraju je taj đir jučer traja oko 28 sati. To nije normalno. Ko to može preživiti? Zadar-Zagreb, 35min. Presjedanje 15h (kod prijatelja). Zagreb-Frankfurt, 1:45h. Presjedanje 2:30h (odlična, skupa bila kava i prošvercani slanac). Frankfurt-Lisabon, 3h. Presjedanje 1h (skoro izgubila vezu). Lisabon-Sao Miguel, 2:30h.

Na ovom zadnjem letu, na sicu iza moga dočeka me mali od nekih četiri-pet godina. Sila sam i vezala se, spremna na turbulenciju. Ne triba paliti znak za zavezivanje pojaseva, ne triba upozoravati.

Dobro se drža prvih po ure, samo je povremeno, svake dvi-tri minute, udara nogama od sic isprid sebe (moj sic), a rukama po onom pladnju na naslonu. Mater ga je tiho opominjala, a on joj je polu-tihim piskutavim glasićem opravdava svoje postupke. Nakon uru vrimena više nije maria da ga drugi ne čuju, zahtijeva je odgovore: ”zašto se toliko vozimo?! kad stižemo?! oću van!”, a ručicama je čvrsto drža rubove mog naslonjača i tresa ga iz sve svoje male snage. Sasvim dovoljne da odlučim nasloniti glavu na prozor i radije trpiti brujanje aviona, nego kontinuirane tupe udarce naslonjača u glavu, koja je još otprije pulsirala od glavobolje. Mater ga je tješila: ”još malo, još samo malo pa ćeš viditi otok”.

Ušli smo u završni sat leta i tad je puka: Auuuu, auuuuu, vika je iz sveg glasa, dok ga je mater pokušavala tihim glasom utješiti. Udara je sad još brže i jače rukama i nogama u moj naslonjač, izvan sebe, sileći samog sebe da zaplače, ali suze nikako da krenu. Auuuu, auuuu, vika je bespomoćno jer ga je nestrpljenje stiskalo iznutra, nikako da izađe van, da oslobodi i sebe i njega. Na kraju udarci popuste i on napokon prirodno zaplače, rezigniran, predan. Morat će čekati, nema druge.

U taj tren pilot nas obavijesti da slijećemo 15 minuta prije predviđenog vrimena, a avion se polako krene spuštati u oblake. Plač jenjava i polako nastupa tišina. Trese nas turbulencija. Strah preuzima kormilo. Što smo bliže kopnu, koje se s naše strane aviona ne vidi, pa se čini da slijećemo ravno u ocean, avion počne nesigurno balansirati s live na desnu, s desne na livu stranu, sve bliže oceanu. Čujem mu glasić od iza, tiho stenjanje kod svakog uravnoteživanja, i brze, kratke udisaje.

Nadomak smo piste. S prozora se vidi dio krila i ocean kojem se munjevitom brzinom približavamo, a avion i dalje nije u ravnini, i dalje se ozbiljno trese i balansira. Mali sve glasnije hiperventilira – jedva zna da je živ, ali isto strepi za svoj mali život. Naginjem se na sic isprid sebe da suzdržim povraćanje i grčevito stiskam gornji rub naslonjača.  Noge i ruke mi se tresu: ”koji je ovo vrag, bože pomozi nam”. Od iza sporadična, iznenadna vriska starijih žena. Okrenem glavu u livo i sritnu mi se oči s curom koja je priko puta sidila s dečkom. ”Što je ovo, Titanic.” S njihova prozora vidim komadić zelenog kopna i svitla u daljini. ”Ko bi reka, još je tu, i dalje je ovaj ludi otok tu.”

Avion se poravna tek par sekundi prije glasnog i grubog dodira s pistom. Kabinom odjekne instantni gromoglasni pljesak, i ponovno vriska starijih žena. ”Diši, sine, diši, preživili smo”.